Videografija regiona 2006-2009

Videografija, kao i bibliografija, sugeriše postojanje autorskog entiteta. Čiju smo videografiju upoznavali u okviru projekta Videografija regiona?

Region je jedan od termina koji omogućavaju najraznovrsnije upotrebe, zloupotrebe, igre i projektne improvizacije. Značenje reči „region“ se samo u poslednjih deset godina u dnevno-političkom diskursu zemlje u kojoj je ovaj projekat nastao promenilo toliko puta, da se od eufemizma koji je sakrivao bivšu Jugoslaviju region širio, sakupljao, granao i pomerao tako brzo i različitim pravcima, i presecao i preklapao sa toliko drugih „regionalnih“ entiteta, da bi izazov crtanja višebojnih mapa ex-Jugoslavije, Balkana, Zapadnog Balkana, Južne Evrope, Istočne Evrope,  Jugoistočne Evrope, Centralne Evrope, Mittel Europe i Mediteranskih zemalja zbunio i iskusnije geografe. Zato se paradigmatičnim slučajem odustajanja od klasične geografske odrednice čini medijski izum devedesetih, kojim se opisivanje zbivanja u „regionu“, čija je geografska definicija bila isuviše zahtevan posao, rešilo uvođenjem formule „ovi prostori“.

Ponavljanje ove prakse fleksibilnih pristupa u definisanju regiona ispostavilo se da je najveći doprinos ovog projekta, zahvaljujući njegovom višegodišnjem kontinuitetu. Tako smo bili u prilici da iz godine u godinu region posmatramo kroz različite projektne kombinacije punktova produkcije i prezentacije videa. Privremene godišnje mape regiona koje je ovaj projekat ucrtavao ilustrovale su aktuelnu situaciju u jednom specifičnom polju koje takođe vibrira nepostojanim kriterijumima. Tu bismo došli do druge nepoznate u ovoj formuli: videa.

Video je i u ovom projektu ostao otvoren pojam, spreman da obuhvati granične i eksperimentalne oblike koji se mogu pojaviti. U metodološkom pristupu poznatom pod nazivom medijska arheologija, koji posmatra linije razvoja medijskih objekata – aparata, tačka posmatrača je vreme interneta. Upravo je iz ove tačke moguće sagledati svu kompleksnost videa kao medija u umetnosti, jer je u dinamici svog uspona u kulturnom, institucionalnom i edukativnom sistemu često bio podvrgavan istraživanjima, definisanjima i osporavanjima, ali prvi put se susreće sa opasnošću dosezanja svoje predviđene, „utopijske“ uloge, prožimanjem sa novim novim medijem. Spekulacije o najdemokratskijem mediju, koje dopiru iz šezdesetih godina prošlog veka, a koje su sezale do vizija apsolutno nezavisne i otvorene televizije, sada se suočavaju sa situacijom koja izmiče zatečenim pojmovima medija. Pojam vernakularnog videa, kako ga predstavlja Tom Šerman (Sherman)1, može ponuditi adekvatniji referentni sistem za posmatranje razvoja videa kao umetničke forme, i zato ovaj tekst, u dogovoru sa autorom, pridružujemo ovom pregledu specifične videografije.

Kao prilog sledi i tekst koji koji može dati mali uvod u specifičnu istoriju videa u Jugoslaviji, i koji donekle osvetljava i poziciju centra odakle je ova videografija inicirana – Akademskog filmskog centra u Domu kulture „Studentski grad“ u Beogradu.  Kada sam ga započela 2006. godine, ovaj projekat sam zamislila kao deo šire strategije ovog centra izuzetne tradicije u produkciji i prezentaciji filma i videa, a koja je podrazumevala intenziviranje komunikacije i razmene u polju filma i videa, i na regionalnom i na međunarodnom nivou, realizovano u redovnim programima u Domu kulture „Studentski grad“, festivalskim projektima, filmskom i video produkcijom, radionicama.
U okviru redovnih programa koje je Akademski filmski centar (AFC) imao u Domu kulture „Studentski grad“, u ciklusu Videografija regiona organizovala sam gostovanja umetnika, kustosa, urednika festivala, kolektiva i umetničkih grupa, čiji je dolazak omogućio ne samo upoznavanje sa radovima koji su na programima bili prikazani, već i upoznavanje autora okupljenih oko AFC sa relevantnim inicijativama i projektima i sa mogućnostima dugoročne saradnje, razmene i komunikacije.

U pregledu ovih programa, prolazimo kroz raznovrsne projekte, inicijative, retrospektive, koji, sagledani u ovakvom nizu višegodišnjeg ciklusa, ilustruju napor da se zabeleži disperzija jednog pojma kakav je video na različite produkcijske oblike i prezentacijske modele. Tako smo u početku imali prilike da se upoznamo sa radom umetnika Davida Grasija (Davide Grassi) i Aksioma platforme iz Ljubljane. Pored projekata ovog umetnika i Aksioma centra koji su ispitivali mogućnosti povezivanja performansa, videa i interneta putem streaming eksperimenata, ovde ćemo pružiti poseban osvrt na jedan od radova realizovanih u okviru SilentCellNetwork platforme, budući da se radi o tematizovanju prve antifašističke akcije u Evropi: paljenju Rajhstaga. Ron Slauk (Sluik), holandski umetnik i kustos, 2001. godine napravio je film Fanal! March Radau, i, pored ovog filma koji se bavi Marinusom van der Lubeom, nizom akcija re-aktuelizovao ovaj gest.

Ovaj film prikazan je u Narodnoj biblioteci Srbije 2001. godine u okviru gostovanja ovog autora na Mikrokino Festu, a pet godina kasnije Davide Grassi nam je prikazao re-enactment projekat koji na drugi način ponavlja putovanje Marinusa van der Lubea u Berlin: Mare Van der Lubbe (Mare Bulc, član slovenačke umetničke grupe SilentCellNetwork, autor  ovog rada pod nazivom: Ich Lubbe Berlin!) pokazuje savremenu situaciju kao vanredno stanje.

U sledećem programu predstavljeno je DVD izdanje „Makedonski video 1985-2005“, čiji su priređivač Evgenija Teodosijevska i izdavač Zlatko Teodosijevski ponudili kratak istorijat razvoja video umetnosti u Makedoniji, uz selekciju radova koja je obuhvatila relevantne i raznovrsne autorske pristupe, od pionirskih radova Dragana Abjanića, do angažovanih radova Irene Paskali. Poseban značaj u ovom ciklusu imali su upravo projekti koji sistematizuju i istorizuju video produkciju, budući da je upravo time moguće ostvariti osnovu za diskusiju o svim aspektima ove tradicije i sagledati širi kontekst savremene produkcije. Neven Korda, video umetnik iz Ljubljane, raznovrsne aktivnosti Zavoda Zank iz Ljubljane. Jedan od najznačajnijih projekata istorizacije ili sistematizovanja video produkcije, omogućavajući uvid u kontekst i okolnosti , je projekat Bodočnici, koji je inspirisao mnoge ideje i projekte, i ovde je izdvojen i kao ilustrativan primer svesti o specifičnoj istoriji i dometu videa unutar alternativne kulture na kraju prošlog veka.

Među novonastalim incijativama koje su u ovom ciklusu predstavljene izdvaja se grupa Protok iz Banja Luke, koja je 2007. prikazala svoju video produkciju (gosti: Nenad Malešević, Radenko Milak, Miodrag Manojlović, Nenad Ponjević), i opisala svojim primerom na koji način se između akademskog obrazovnog sistema, NGO scene, lokalne kulturne politike pronalaze mogućnosti i potrebe za organizovanom aktivnošću i intenzivnim učešćem i inicijativom u oživljavanju lokalne umetničke scene. Sa ove distance, impresivan je uspeh koja je ova grupa postigla svojim dugoročnim projektima, izložbom Spaport, i mnogim drugim akcijama. Festival kratke video forme (sada poznat kao Avi.fest) je posle svog prvog izdanja, u ovom ciklusu u mapu video festivala upisao Podgoricu, i najavio upornu borbu za afirmaciju videa i novih medija u svojoj sredini, a projekcijom izbora radova sa festivala pokazao da je, slično nekada pokretu Low Fi Video, otvoren za novu produkciju široko i sa naklonošću ka humoru, eksperimentu i slobodnoj interpretaciji videa.

Festival Videomedeja iz Novog Sada već ima zavidnu tradiciju i ugled u međunarodnim okvirima zahvaljujući svojoj jasnoj programskoj orijentaciji i posvećenom radu na promovisanju videa, inovativnim prezentacionim modelima, podršci eksperimentalnim i graničnim formama koje prate razvoj tehnologije i teorijskog diskursa u ovom dinamičnom polju. Ivana Sremčević, direktorka Festivala, predstavila je u dva navrata selekcije sa festivalskih izdanja 2006. i 2007. godine, čime je omogućeno beogradskoj publici da se upozna sa i sa festivalskom politikom Videomedeje i aktuelnom međunarodnom produkcijom visokih standarda koja u Novom Sadu iz godine u godinu obrazuje generacije umetnika i formira dobro informisanu i zahtevnu publiku.

Gostovanje Naška Križnara, nekadašnjeg člana grupe OHO, koji se bavi vizuelnom antropologijom, posebno je značajno za ovaj projekat, budući da je ovaj program pokazao značaj istraživanja samog medija, u ovom slučaju kamere u nauci i u umetnosti. Pored predavanja i projekcije radova iz vremena aktivnosti OHO grupe, održana je i radionica sa studentima, gde je Naško Križnar uspešno demonstrirao na koji način se vizuelna antropologija oslanja na znanja iz kinematografije i tehnike video produkcije, ali učinio jasnijim kako je ovaj metod primenjen u savremenoj umetnosti (vizuelna antropologija bila je tema prestižnih video festivala i umetničkih manifestacija tih godina). Predstavio je aktuelna tumačenja predmeta istraživanja vizuelne antropologije, navodeći platformu YouTube kao jedan od novih resursa za ovu naučnu oblast, i demonstrirao neke od strategija uključujući polaznike radionice u praktične vežbe i rad sa kamerom. Možda je na ovom programu nastala i najvažnija scena ovog ciklusa: Našku Križnaru je na radionici među studentima najpoletniji učesnik bio umetnik Antonio G. Lauer, a.k.a. Tomislav Gotovac, čiji je entuzijazam ilustrovao onaj duh uživanja u stvaranju koji je odlikovao Akademski filmski centar i druge kino klubove u vremenima kada se u njima upravo tako istraživao proces produkcije.

Među autorima koji su predstavljeni u ciklusu, Aleksandar Muharemović je za sam Akademski filmski centar posebno značajan autor, jer svojim obrazovanjem, umetničkim pristupom i beskompromisnom autorskom ozbiljnošću pokazuje pun potencijal povezivanja kino-amaterske tradicije na koju se nadovezuje sa novim tehnološkim i umetničkim pravcima eksperimenta.Višestruko nagrađivan na festivalu Alternative film/video, ovaj autor iz Osijeka je publici u Akademskom filmskom centru dobro poznat, ali u svom gostovanju omogućio je uvid u svoj bildungsroman, hronološkim nizom radova koji su time stvorili jedan lični, ali i za generaciju autora reprezentativan narativ o obrazovanju i umetničkom razvoju. Ovaj je program možda najbolje odgovorio na onaj zadatak ovog ciklusa koji je bio usmeren na upoznavanje sa analognim rezultatima samoorganizovane produkcije i edukacije, i ostvarivanje višeslojne saradnje i razmene, dodajući pojmu regionalne saradnje novi značaj .

Najdirektniji primer ove aktivnosti u Akademskom filmskom centru bio je pomenuti festival Alternative film/video, koji je posle višegodišnje pauze obnovljen 2003. godine, kao festival novog filma i videa autora iz regiona bivše Jugoslavije. Otvaranjem festivala za široku i dinamičnu međunarodnu scenu 2006. Godine, kada i zvanično postaje međunarodni, otvorio se novi prostor za kontekstualizaciju domaće i regionalne scene u međunarodnim okvirima ove specifične produkcije. Imala sam priliku da uređujem programe Akademskog filmskog centra i ovog festivala, i tako u specijalne programe festivala svake godine uvrstim i jedan program Videografije regiona povezujući dve srodne aktivnosti ovog centra. Na ovaj način je prvo predstavljen projekat NBA (New Bosnian Art), na festivalu Alternative film/video 2006. godine, i tom prilikom gostovao je Ibro Hasanović, inicijator ovog projekta. Aktuelnu produkciju mladih umetnika iz Bosne i Hercegovine beogradska publika retko je imala prilike da vidi u ovakvoj selekciji, budući da je ovaj kustoski rad rezultat želje jedne nove generacije da se ova produkcija sagleda u preseku svojih raznovrsnih umetničkih pristupa u izazovnim produkcijskim uslovima. Sledeće godine, shodno temi festivala: Asocijacije, predstavljen je Kino Klub Split, jedan od najaktivnijih i najznačajnijih centara produkcije u regionu bivše Jugoslavije i jedan od retkih još uvek aktivnih kino klubova, koji svoju sjajnu tradiciju uspeva da aktuelizuje i nastavlja okupljajući mlade autore; njihove radove predstavili su  Igor Lušić i Sunčica Fradelić. Na poslednjem festivalu Alternative film/video 2008, grčki umetnik i kustos Stefanos Tsivopoulos predstavio je selekciju video umetnosti iz Grčke, što je za beogradsku publiku bio prvi susret sa produkcijom iz ove zemlje u samostalnom programu i u vrhunskoj selekciji.

U 2009. godini ciklus Videografija regiona  nastavlja da se realizuje u okviru Likovnog programa Doma kulture „Studentski grad“, na poziv urednice ove redakcije, Maide Gruden. Gostovanje kojim je ova saradnja otvorena bilo je blisko povezano sa pitanjem odnosa akademskog umetničkog obrazovanja i stvaralaštva mlade generacije, koje je i za Likovni program DKSG veoma važno. Kristina (Cristina) David, umetnica iz Bukurešta, čiji su radovi ovdašnjoj publici već bili poznati sa festivala Alternative film/video, i koja je 2007. godine iskoristila svoju festivalsku nagradu i realizovala jedan rad i u Beogradu, ovom prilikom je prikazala selekciju radova svojih kolega sa Akademije likovnih umetnosti u Bukureštu. Kristina David je imala iskustvo umetničkog obrazovanja u Rumuniji i u Norveškoj, i zato je ovo bila šansa da se uporede pristupi i programi dva različita akademska sistema iz ugla umetnika. Selekcija radova rumunske nove generacije umetnika bila je osmišljena kao presek aktuelne scene, a Kristinino vođenje je omogućilo uvid u okolnosti produkcije i društveni kontekst.

Prilikom gostovanja Lokomotive – centra za nove inicijative u umetnosti iz Skoplja (gosti: Violeta Kačakova, Ivan Ivanovski, Gjorgje Jovanovik), prikazana je izuzetna video selekcija savremene makedonske produkcije, koja je predstavljena uz iscrpni uvod u istorijat makedonske video produkcije. Osvetljivanje aktuelnih radova uvidom u umetničku tradiciju koja im čini pretekst,  omogućilo je ozbiljniju analizu uticaja promena u društvu i sistemu produkcije na umetničke prakse, što je, zahvaljujući višegodišnjem prisustvu Lokomotive u programima AFC, naša publika imala privilegiju da prati na primeru jedne lokalne scene. Performansom Gjorgja Jovanovika simbolično je proslavljen ovaj ponovni susret, u deljenju individualne priče o iskušenju i u razmeni „ispovesti“.

Proleće 2009. godine simbolički je vratilo dug Videografije regiona napravljen u 2008. godini: gostovanje Kinoateljea Gorica, planirano za mart 2008. godine odlagano je više puta zbog političko-bezbedonosne situacije u Srbiji. Gostovanje Anje Medved i Patricije Maćašev, koje su predstavile produkciju Kinoateljea, omogućilo je upoznavanje video eseja kao forme izabrane za istraživanje i dokumentovanje društvenih, političkih, kulturnih promena u gradu Gorici,  koji je bio podeljen državnom granicom i kroz ovu lokalnu istoriju, sagledavanje transformacije države i granice u savremenom društvu. Individualne istorije o prelamanju različitih društvenih sistema, „granični grehovi“ ispovedani na napuštenim graničnim prelazima, arhivski materijali u esejističkom pregledu hronologija i istorija lokalnih zajednica, doprineli su Videografiji regiona direktno podstičući ispitivanje obe nepoznate u njenom nazivu, ali i još jednim primerom izuzetno produktivne samoorganizovane video aktivnosti.

 Završnica ukupnog ciklusa Videografija regiona održana je 8. i 9. juna 2009. U nastavku razgovora o impresivnom video izdavaštvu Hrvatskog filmskog saveza iz Zagreba, Diana Nenadić, urednica izdanja, predstavila je DVD izdanje Performance Tapes  koje se sastoji od snimljenih performansa Antonia G. Lauera, a.k.a. Tomislava Gotovca. Odnos videa i performansa je predmet mnogih diskusija, međutim, delo ovog umetnika na ovaj je način predstavljeno u svoj svojoj specifičnosti, u vrhunskoj produkciji jedne od najuglednijih organizacija koja se bavi i produkcijom i distribucijom filma i videa decenijama, i ozbiljno pristupa sakupljanju, obradi istorizaciji filma i videa.

Drugog dana gošća ciklusa bila je Andreja Kulunčić, umetnica iz Zagreba, sa kojom je razgovarala kustoškinja Jelena Vesić. U kontekstu ukupnog predstavljanja rada umetnice koja, po rečima Vesićeve u uvodu ovog programa: “ne nastupa iz ekskluzivne pozicije umetnika-autora koji samo oslikava trenutne društvene procese, već pokušava da interveniše u sam aparat umetničke produkcije”, pogledali smo njena dva videa, Rekonstrukcija jednog nevažnog dana u našoj istoriji i Rekonstrukcija jednog važnog dana u našoj istoriji. Iz samog gesta Andreje Kulunčić, istraživanja marginalnih pojedinosti protokola i svakodnevnog života državnika u Tikveškom dvorcu, proizilazi snažan potencijal za paradigmu pozicije gledaoca, u odlaganju događaja rata i latentnom prisustvu istog, kako smo u razgovoru zaključili.  Simboličko zatvaranje jednog dugog procesa upoznavanja, istraživanja, povezivanja i rekonstrukcije jednog (ili više) regiona kroz specifičnu videografiju završeno je upravo umetničkim opusom koji ispituje mogućnosti intervencije u sam aparat umetničke produkcije, sa nadom da će inspirisati buduće akcije.

Videografija regiona je kao projekat predstavljena u okviru različitih manifestacija i programa u regionu, i svoj put će nastaviti upravo prateći nastale mape. Gostovanje na festivalu namaTRE.ba u Trebinju na neki način je označilo mogući razvoj ove aktivnosti i u okviru ove nove i perspektivne manifestacije, nastale upravo na principima afirmacije otvorene strukture umetničkog događaja, istraživanja graničnih pojava i stvaranja inovativnih formi pregleda savremene produkcije.

U ovom osvrtu na rezultate ciklusa Videografija regiona zanimljivo bi bilo napraviti popis najznačajnijih događaja i dramatičnih  situacija koji su direktno ili indirektno uticali na razvoj ovog istraživanja; od činjenice da u momentu pokretanja još nije postojala platforma YouTube, preko kosovske političkih krize koja je suspendovala regionalnu komunikaciju i razmenu sa Beogradom nekoliko meseci, do novonastalih veza i rezultata medijacije jedne male kulturne institucije, jer je upravo takva hronološka tablica onaj aspekt ovog projekta koji ga čini logografskim. Preuzimanjem uloge takvog „logografa regiona“ bojim se da bih propustila ili isključila one istorije koje su svi učesnici ovog ciklusa uneli u mapu, i nametnula neprimerenu fokalizaciju, „urednički pogled“ na jednu nezavršenu i živu strukturu odnosa, koja se konstantno razvija i izmiče takvoj naraciji. Drugim rečima, nema konstatacije, ovo je bio početak.  Što je, naravno, i najveći uspeh ovog projekta.

Aleksandra Sekulić